strana 4 od 5

teletina

Miljuni u moru

Danas san sidija u Belvija s jednin i on mi govori: “Svud su pinezi oko nas, samo se triba znat sagnit. Evo uzmi samo dalmatinske rijeke. Miljuni i miljuni litar vode beskorisno teče u more, a Talijanci su je željni...

piše Ćićo SENJANOVIĆ

Noge
srida, 16. 5.
Ja strašno volin listat novine. Onda priletin pogledon priko slika, pa priko naslovi, a tek onda se zadubin u članke. I danas naletin na jednu sliku, a ono - lipotica. Kosa šarmantno razbacana, prsi poluotvorene, guzica naprćena, vešta podignuta, a noge izletile. Podsjetila me na onu glumicu iz filma “Žena u crvenom”, ono kad je stala poviše ventilacije, a vešta se podigla. Isto ka i u Marilyn Monroe koje desetljeće ranije. E, i sad čitan da se ta lipotica zove Lindsay Lohan, i da u svome novome filmu “I Know Who Killed Me” glumi striptizetu koju neko otme, muči i odriže joj obe noge.
Dalje nisan čita. Bilo mi je dosta. A, lipoga scenarija? Ovo ima bit da je svit zasićen, pa mu stalno triba davat sve žešće doze ludila. Seks više nije zanimljiv, jer su sve moguće kombinacije izmislili, i svaku ga večer moremo gledat na dva kanala, a ko ima satelit, more u satelit utirat Lajku, pa je pratit kanoćalom sve dok se izgubi u svemirskin prostranstvima. Je, drogirani smo sekson, nasiljen, divljaštvon, krvlju, ubistvima. Sve smo već vidili, i na sve smo počeli zivat. I ovde su se scenaristi sitili i osikli su ovoj maloj obe noge. Ča je sljedeće? Osić noge, ruke, a u pizdu joj zabit protugradnu raketu i onda je lansirat. I onda ćedu filmski kritičari počet svršavat. Da je to širenje vidika, ulazak u mračnu ljudsku podsvijest, da je Tarantino goli kurac prema ovome, i da se, evo, napokon pojavija film totalnog oslobađanja.
Molim biti oprošten od posjeta žalovanja.
Kostur
četvrtak, 17. 5.
Baš me danas nasmija Marin Jurjević. Čitan da je za one gozde na Rivu reka da je to kostur dinosaurusa. I je! Jušto kostur. E, sad me zanima, je li nan to Marin posla poruku - kad mi dođemo na vlast, mi ćemo ti kostur maknit! Eto, samo da znamo na čemu smo. A bilo bi lipo kad bi reka da će za žuntu još i vratit Bajamontušu. Tako bismo znali da glasamo za promjene. Valjda nas ne bi opet zajebali.
Ono kad smo 2000. zbacili onu bahatu vlast, parilo je da je Hrvatsku ogrijalo sunce. Toliko optimizma, toliko sriće, da nan se činilo da ćemo poletit. A ono - ćorak! Ajde, razumin da se nije moglo ić u žestoki boj sa ekstremnin desničarima, jer je moglo doć do puškaranja, do sukoba, ali izbore su dobili i na obećanju da će sredit tranzicijske lupeže. I ča su sredili? Sebi plaće u Sabor. Lažen! Mrvu su ih smanjili, ali one povlaštene penzije nisu dirali.
A Marina volin. Znan ga puste godine i uvjerija san se da je pošteni idealista. I onda mi bude mrvu žaj kad vidin da je uložija ciloga sebe, svoje ime, poštenje i znanje u nešto ča ni uvik bilo baš najčišće. Pa se pokriju njegovin imenon, a onda ne radu za opću, nego samo za svoju korist. Ovo san se i ja uzopćenita, ali ko bude tija - razumit će.
A ovi naši gozdi na Rivu, ča ćemo s njima? Ne mogu zamislit da smo na njih osuđeni za vječnost. Ka i na ona svitla u Marmontovu. Od sto svita s kojima san govorija, nema ko ne plače. I sad, koji su to legalni puti da se to promine? A opet, more bit da smo svi mi diletantni. Struka je rekla svoje, projekat je proša sva tila, sve urbaniste i sve konzervatore, i sad - nema nazad. Papila mujse. Jedino me razgalila izjava šefa konzervatori Joška Belamarića, da je on zabrinut ča su svitla, koja osvitljavaju Palaču, zabodena direktno u zid. Dvi brokve mu smetaju, a oni pusti gozdi, oni dinosaurus mu ne smeta?!
Marine, spasi!
HAC
petak, 18. 5.
Čudin se bivšemu ministru Ivici Pančiću. On je optužija ovu vlast da je u zadarskon HAC-u zaposlila 28 rođaka, a da su branitelji izvisili. Ka da je to ča novoga? Eno mu je SDP po Splitu, kad je vlada, uhljebija puste svoje članove di god je moga. Samo ne vidin ča ga u tome ima loše. Evo, recimo, Općina je u malome mistu, i tražidu jednoga službenika. Izaša je natječaj. I sad se javi momak koji nikako da nađe posal, a stoji 200 kilometri od toga mista. Dođe on tamo na razgovor, kažije diplomu, odlikaš, govori jezike, fin, kulturan, a plus toga je i branitelj. Komisija zadivljena. E, ali na natječaj se javija i Prošperov mali. Tu iz njihovoga mista. Dobro dite, mrvu živ, ni mu se bilo mrsko potuć, cili od športa, ribe, ženski, voli zapivat, a zna se dikod i nabumbit. Školu je svršija mrvu nategnuto, a jezike zna onoliko koliko mu triba za ufaćkat strankinju. U rat nije odija, jer mu je mater pala u afan baš kad se spremija javit. I ča će sad Komisija učinit? Uzet će svoga, bez mislit se! Onoga odlikaša više nikad u životu nećedu vidit, a Prošpera vidu svaki dan. I ko bi ga od srama moga više pogledat. A ovako, svi sritni. Prošper će učinit večeru, mali će počet radit, a more se odma i ženit. I cura mu je iz istoga mista. Bit će dice, bit će veselja. I sad se Pančić čudi.
Vajalo bi se čudit njemu.
Libar
subota, 19. 5.
Vidija san ga! Zdene Matošić ga nosi ka relikviju. Jedini primjerak. Ove dane će mu iz štamparije izać još iljadu komadi, a onda ćedu svi pod ključ. Do promocije u “Parka” 10. 6. Bit će i zakuska. Vrtin libar i uzdišen. Čudo! Cili mi se život vratija. Libar o Bačvicama. Kupalište. Fotografije od pri 50 godin. Slomilo me. Ono sve ča san kroz maglu priziva, ono čega san se jedva sića, ono ča nikako nisan želija da mi izblidi, sad se skroz otvorilo isprid mene. Ono vrime, ona lica, one skale, daske, tuši, korniž, more, branke, salbun - sve je opet svon snagon nahrupilo. A Zdene je to velemajstorski složija. Vidi se da je cili život bija među štampadure. Kad je vidija da samo ča ne činin tonbule od sriće, govori mi da pri promocije ništa ne pišen. Ni o knjizi ni o prostoru ispod skal ča ga je piciginašima obeća dat na korištenje direktor kupališta Unković. Reka san mu: “Zdene, nismo dica!” Nesvjesno san ga zajeba.
Jer da nismo dica, nikad se ovi libar ne bi pojavija.
Voda
nedilja, 20. 5.
Nikad nisan bija u Afganistan. A i ne privlači me. Cili ti Istok, to me ništa ne vuče. Valjda su to predrasude. Pojma neman, ali tamo mi se ne gre. Gužva, kaos, promet, šporkica... E, šporkica! Iman osjećaj da je tamo sve na rubu zaraze. Ne znan koliko san nepravedan. Sam sebi sličin na kojega Engleza koji tako gleda na Balkan. Ma, k vragu, samo san pokuša bit iskren. E, ja ne bi u Afganistan, a ima naših koji su isto išli tamo. I sad su ih napali. Srićon niko nije poginija. A ko ih je napa? Jesu li to teroristi ili borci za slobodu? Ne bi volija da smo se zajebali, pa da afganistanske domoljube proglašavamo teroristima. Zajebano je to selektivno uvođenje reda. Volija bi da UN izglasaju načine demokratskog ponašanja u svin zemljama svita, pa da tek onda, ako se ta pravila prekršu, cili svit, na čelu s Amerikon, udre po tin kršiteljima. A ovako, ispadamo poslušnici Amerike i njezinih kriterija. I interesa. Bože, ča san pametan! Moran se javit Mesiću, kad mu Bude Lončar ide u penziju, da me uzme za savjetnika. Ja san uru pizdija, a teta Dragica bi to rekla u dvi beside. Čin koji naš pogine u Afganistan, ona bi rekla: “A ko te sla?”
Danas san sidija u Belvija s jednin ča ima nosa za biznis, i on mi govori: “Svud su pinezi oko nas, samo se triba znat sagnit.” Ja san se slegnija i - ništa, a onda san njemu reka da se slegne. Nije se slegnija, nego je udrija monolog: “Evo uzmi samo dalmatinske rijeke. Zrmanja, Krka, Jadro, Žrnovnica, Cetina, Neretva. Miljuni i miljuni litar vode beskorisno teče u more. A Talijanci su je željni. I one pitke, a i one industrijske. Ostavimo sad pitku, i gremo na ovu industrijsku. Uzmeš koncesiju, staviš cijevi dvisto metri pri ušća, talijanski vodonosci dolazu i ti ih samo puniš. Pinez ka žala! E, šta se smiješ? Ma, bija san ja pitat u Županiju, pa govoru da to nije još riješeno, da ne znaju kako bi, da šta bi, da još nema toga zakona. U kurac oni i zakon!”
Reka san mu: “Dobro, to smo riješili, a ča ćemo sad? Još me rano za poć doma.” Onda je on otvorija pitanje standarda: “Znaš li ti koliko je standard iša naprid u zadnjih 30 godin? Ogromno. Nego smo se mi razvicjali, pa nan je uvik malo. Ajde, usporedi koja sad auta vozimo, pa mobiteli, pa kompjuteri, centralno grijanje, ceste, vrste spize, pa topli sendviči, pa napici. U našu mladost bismo bili ubili za limenku coca-cole, a za žvaku smo za američkin mornarima znali uru odit. A znaš li kako se danas u Evropu miri standard? Prvi kriterij su bačene škovace. E, ako ne trošiš i ne kupuješ, nimaš šta bacit. Drugi ti je kriterij prosječna potrošnja benzine po čoviku...” Upa san: “Fermaj! Molin te nemoj mi reć treći kriterij, provat ću se večeras sam domislit. Zakržljat će mi mozak ako dobije sve na gotovo. Evo, večeras ću cilu noć mislit o tome trećemu kriteriju.”
Ko zna ča bi to moglo bit. Jedva čekan jutro da to otkrijen.
Čudo
prvidan, 21. 5.
Lari mi još nema dvi godine. Sve bali, sve govori, trče, piva, ali joj se ne mili doć meni. Ja je zoven, a ona nikako. Utiraje se mami i tati. A danas je došla. Sama mi je doletila i govori: “Gigi!” To ka oće reć - digni! Diga san je i još san je stavija na krkeč. Piva san joj: “Kolika su u tri tuke kjuna, još je veća gujca od majmuna.” Kad san je spustija govori: “Jos jenput. O mamuna.” Gotovo je. Povukla mi je na mater. Bit će pjesnikinja.
Krupa
utorak, 22. 5.
Popodne ležin i čitan, kad u jedan put krupa. Najprije di koje zrno, a onda ka mitraljez. Iša san u kužinu, otvorija ponistru i uživa u prizoru. Usput san se mašija za frigane srdele, koje je žena baš friško ispekla. Bile su vruće pa san ih kombinira s krupon. Ispružija bi ruku sa srdelon i čeka zrno krupe. Provajte. Famozno je! Eto, nek se to zabilježi ka moj specijalitet. Srdela s krupon. Da Igor Mandić ne misli da je samo on kulinarski inovator. A ako ćemo pošteno, on je gori plagijator od Kurjaka. Srića da je umrla Dika Marjanović-Radica. Digla bi mu kuću, vikendicu, brod i auto. A za žuntu bi mora dat i ženu.
Eto mu njegovo kulinarstvo!

Voditelj Internet odjela: Augustin Gattin
Internet podrška: Sistemi.hr
© Sva prava pridržana: SLOBODNA DALMACIJA, 1999-2007.