strana 1 od 1

TELETINA

Narod voli mangupe

I evo se sad doznalo da je jedan od glavešina Velog Mista Ilija Naletilić na Šoltu bespravno izgradija vilu. I umisto da ga ovi iz Velog Mista isti čas smijenu, sad počinje nadmudrivanje. A Buljo, koji je duhovni vođa Velog Mista, on govori da će mu oni sami srušit ovu jednu bespravnu kuću i zgradit dvi nove s dozvolon. Kad san to pročita, uvatija san se za glavu

Piše Ćićo SENJANOVIĆ

Ilija
Srida, 7.6.
Politika je baš čudna biljka. Za razliku od života di se znaju prave vridnosti, di se zna šta je pošteno, pravedno i istinito, u politici je sve izmišano. Evo, uzmimo za primjer Iliju Naletilića i Velo Misto. Ilija je poduzetnik, vridan čovik, s velikon firmon koju svi falu, koja poštuje rokove i koja je uredna i efikasna. Plus toga, Ilija je altruista, sponzor i čovik koji se dosad dokaza u iljadu prilika. A Velo Misto je stranka koja je glasače dobila na nezadovoljstvu postojećin stanjen. Petnaest posto Splićani in je dalo glas virujući u njihova obećanja da želu radit za društvenu korist, da želu potaknit privredni razvoj Splita, jer da će onda i njima, ka poduzetnicima, bit bolje. A posebno su istakli da oni nisu od onih političari koji će se šporkat miton, korupcijon ili bilo čin nezakonitin.
I evo se sad doznalo da je jedan od njihovih glavešina Ilija Naletilić na Šoltu bespravno izgradija vilu. I umisto da ga ovi iz Velog Mista isti čas smijenu, sad počinje nadmudrivanje tipa - da je na Šoltu sve građeno bez dozvole, da su mu Šoltani obećali da će moć legalizirat, a da ako ne legalizira da će on sam srušit... A Buljo, koji je duhovni vođa Velog Mista, on govori da će mu oni sami srušit ovu jednu bespravnu kuću i zgradit dvi nove s dozvolon. Kad san to pročita, uvatija san se za glavu. Pomislija san: “Ajme, Buljo, šta to činiš?! Ljudi su glasali za vas, jer su mislili da ste drukčiji, da vas zanima samo zakonitost, razvoj i izgradnja, a ti sad daješ podršku nekome ko se nezakonito ponaša.”
To je bilo na prvi balun. A kad san malo razmislija, vidija san da je Buljo sto posto u pravu. Narod voli mangupe i one koji kršu zakone. Hajduci, gusari, sjecikese i tranzicijski tajkuni, to je na ovin prostorima uvik dobro prolazilo. Eno i oni Đapić. Nezakonito je Paragi oteja stranku, prepisa je magisterij, ništo je tramakava sa stanon, a na ljestvici popularnosti stoji sve bolje. Naš narod voli one koji su bahati i kojima se živo jebe za tamo neke zakone i propise.
Zato, živija Ilija, živija Buljo, živilo Velo Misto!
Riva
četvrtak, 8.6.
Bija san u dilemi da li pisat o ovome da ne ispadne da san sitničav ili ono - Špijun, izi govno na perun! Ali, kako mi je to pokvarilo dan, isto san odlučija napisat dvi beside. Danas jušto u 14.33 odija san Rivon po trotoaru uz Dioklecijanovu palaču, kad u jedan put iz kafića “ST Riva” na cili glas, s onoga razglasa, se začula pisma: “Ustaški se barjak vije, vije...” Vaja bit pošten pa reć da nije dugo trajalo. Bit će jedno po minute. Ali dovoljno da se sledin.
I onda mi se svašta počelo vrtit po glavi. Čin ljudi to puštaju, znači da to volu. A ne moš ljudima zabranit da volu. Imaju li prav javno puštat tu pismu? Oće li in inspekcija zabranit rad? Ima li smisla u demokraciji ić sa zabranon pisama? Je li ustaštvo stavljeno vanka zakona?
Eto, napisa san, ja san se izličija, a sad ako ko ima reagirat, nek reagira. Samo, ne triba se ništa čudit. To je trend, to je moda. Ustaštvo se sve više nosi i tolerira. To nije nešto šta bi bilo društveno nepoželjno. Eno i predsjednik HNS Vlatko Marković javno navije za ustašku vojsku. Zato, samo vi svirajte te vaše pisme. Je mi malo žaj da se u mome Splitu, u centru grada, vrtu ustaške pisme, ali šta se može. Njihovo je da sviraju, a moje je da se sledin.
I već ih čujen: “Ko te jebe! Ovo je naš, a ne tvoj Split.”
Balun
petak, 9.6.
Danas san ima baš jedan lipi susret. U jedan vrtal poviše Šore izbila je fešta. Meme je slavija godišnjicu kako ga je bacilo auto. Jilo se i pivalo. A ja san se zalipija uz Buklu i samo san ga sluša. E, onako kako je igra, tako i govori. Guštaš ga pratit. Punih 11 godin je igra u Hajduka. I kad je Hajduku bilo najteže, kad mu se gingala Prva liga, Bukle je igra, ginija, pleja po terenu, i drža Hajduka poviše vode. Ne znan one starije generacije, ali od ovih koje san gleda Bukle i Jure Jerković su mi na prvo misto.
Pa kad bi Hajduk igra u Beograd, Bukle bi zna posli utakmice ostat gori, da se opet za tri dana ne vraća radi priprema reprezentacije. A gori su ga volili. Partizanovci i zvezdaši su se tukli ko će Buklu izvest vanka. A ko ga ne bi potiza kad se volija družit, pivat, zajebavat. Ničega se nije sramija ni boja, zna bi cilu večer držat cilo društvo. E, tako se dogodi da u Split igraju Hajduk i Zvizda. Bukle da gol rukon, zvezdaši trču oko suca, tražu da poništi gol. Sudac nije vidija, i ne zna šta će. Onda Džajić, koji je noći i noći s Buklon lumpova, reče sucu: “Pitajte Buklu, on će van pošteno reći.” Sudac je bija Strmečki, pravi gospodin, dođe on do Bukle: “Druže Hlevnjak, molin Vas, kažite da li je gol regularan?” Bukle ga začuđeno pogleda i reče: “Evo, pogledajte ovo blato na čelo.” I sudac pokaže na centar. A šta je bilo? Bilo je kišovito, teren je bija blatnjav, i kad je Bukle da gol rukon, itnija se, uzeja malo blata i šporka čelo. Posli ga Džajić pita: “Pa kako možeš bit tako bezobrazan?”, a Bukle mu govori: “Ma, ajde u kurac, oćeš mi ti dat premiju?!”
Pa kad se Bukle maka, ja san pijucka bevandu i mislija o toj anegdoti. Doša san do zaključka da je sudac Strmečki, da se mrvu koncentrira, isto moga Buklu zajebat. Moga ga je pitat da ol ima ogledalo kad zna da mu je balun ostavija trag na čelo.
A, koji bi ja odlični inspektor bija?!
Damir
subota, 10.6.
Drag mi je naš novinar Damir Petranović, ali danas je lipo zapizdija. On se čudi da je država u Nadzorni odbor cile Pošte stavila gospodina Antu Bilića, koji je tamo 1992. očistija splitsku Poštu od nepodobnih, a koji su kasnije priko suda izvukli miljunske odštete. Ne znan šta tu ima čudnoga? Čovik se pokaza ka odličan operativac, i država mu je ukazala povjerenje. Kad je tribalo čistit Srbe, gospodin se pokaza famozan, i sve ih je počistija. Sad će, vjerojatno, iz Pošte tribat čistit Hrvate koji su tehnološki višak, i ko će ti posal obavit bolje od njega. Država nikad ne zaboravlja svoje predane izvršioce.
Nego, ko je 1992. bija predsjednik Vlade? Ajde, znamo ko je bija predsjednik države, ali gospodin je mrtav, pa nećemo o njemu. Dakle, ko je bija njegov prvi izvršilac? Valentić, Mateša? I umisto da moj Petranović udre po šefovima parade, on se uvatija sitnog dilera. Pa kad su sad gospoda Valentić i Mateša nedodirljivi, kad su uvaženi članovi društva i predsjednici olimpijskih odbora, to ja ovde uziman u zaštitu gospodina Antu Bilića i upućujen mu javnu ispriku.
A s Petranovićen ću imat jedan razgovor u četri oka i osan ušiju. OZNA sve dozna!
Bilice
nedilja, 11.6.
Jo lipoga naslova! “Bjegunci prerezali ogradu kliještima”. Meni se u glavu isti čas zavrtija avanturistički film. I odma san za glavne glumce. Cili film bi se tresa da ih policija ne uvati. Baš bi bija sritan kad bi u završnoj sceni glavni junak zagrlija svoju curu, oni sidu isprid kućice na obronku, a u pozadini zalazi sunce. Samo, meni se to navijanje za glavne glumce da oprostit, ali je grubo kad država počne navijat za njih.
Kako navije?! Lipo! Jer da ne navije, već bi u prvu minutu suspendirala cilu tu stražarsku smjenu, šefa zatvora, a i ministru policije bi se tresla katriga. A ovako, ispadamo Zemlja smiješka. Zatvorenici bižu, ubojice i materijalni dokazi nestaju, silovatelji na dopustu siluju, ubojice na dopustu opet ubijaju, u zatvor se šverca droga, unosu se mobiteli, a znaju se i dame zaletit.
Ali, ako ćemo pošteno, ol nije bolje da je tako. Jer, i zatvorenici su ljudi. Pa ako čovik želi uteć, zašto mu ne nabavit klišta; ako voli šmrkat, zašto mu ne nabavit drogu; a ako voli opalit, zašto mu ne dovest damu. A i zatvorenici nisu na kraj srca. Dat će i oni koju lipu čuvarima. Tako dobro i njima i njima.
A država? To je ipak apstraktna imenica.
Veselje
prvidan, 12.6.
Svi govoru da su likari naučili samo primat. Naš Željko Mimica je živi primjer da to nije tako. Čovik je leša po janjca i donija ga u Kolje u polje. A ono po pečenoga da ćemo skršit večeras u Graše. Znači, dvostruki aksl. Pitamo ga šta slavi, a on govori: “Slavin otkaz.” Da će dobit otkaz, jer da je širija istinu koja se njegovima u bolnicu nije svidila. Onda san ga pita:
- A kako ti nisu dali otkaz kad si me lani vodija po bolnici i kad san učinija reportažu di si o bolnici govorija sve najbolje?
- Pizdo, to je bila pozitivna istina, a otkaz se daje samo za negativnu istinu!
Anda
utorak, 13.6.
Poslalo me po službenoj dužnosti na Svjetsko prvenstvo u piciginu, i kad je sve bilo gotovo dolazi mi jedna s Televizije, i onako s visoka: “Ajde, brzo, brzo, tila bi te snimit s tri sina! Ajde, di su?! To mi triba ka nešto o porodičnoj tradiciji.” Frane se tušira, Mile se brisa, a Ivan je grlija prijateljicu. Potrajalo je to malo duže, a ova s Televizije već nervožasta: “Ajde, di su, moran poć doma!” Gleda je Frane, pa joj govori: “A, ćerce, kad tribaš poć doma, ti pođi. Nećemo se mi najidit.” Ona se pravi da ne čuje i nastavlja s paljbon: “Ajmo, di su, skuvat ću se, daj ajdete više!”
Eto, tija san dat tu jednu sliku da bi pokaza šta Televizija učini od ljudi. Ajde, priznajen da tu puno igra i kućni odgoj, ali u principu, ko god se takne Televizije, uvati tu niku andu - ko san, šta san! Još uvik smo toliko fascinirani Televizijon, da svi prid tin reporterima, voditeljima, snimateljima spremno skidamo gaće.
A tribalo bi in, kad nastupu tako prepotentno, samo onako nonšalantno reć: “Ente, bente, ne jebente!”

Voditelj Internet odjela: Augustin Gattin
Internet podrška: Sistemi.hr
© Sva prava pridržana: SLOBODNA DALMACIJA, 1999-2007.