strana 1 od 1

TELETINA

Skonto za ubojicu

Jedan je užga gazdu i uvatija 25 godin. E, ušli smo u kapitalizam i tu nema olakšavajućih okolnosti. A ovi šta je silova i zadavija malu, i dobija 22 godine, e za njega ih ima milijardu

Piše Ćićo SENJANOVIĆ

Kuna
srida, 21.12.
Kunu ne mogu smislit. Ona je hrvatska sramota. Mogli smo našoj valuti dat iljadu imena — kruna, lipa, hrast, medovina, tršćica, bovan, volak... Mogli smo šta smo tili, a mi smo baš kunu izabrali. Tu neraskidivu poveznicu s onin krvavin i sramotnin ustaškin režimon.
Nikidan san napisa nešto na tu temu i sad mi se javlja jedan talent i govori da bi ja sve maka i uništija samo da mi zvizda ostane. A usput mi šalje i pismicu: “S Dona, Volge i Urala, visoko je zatreptala, i na naše kape pala, zvijezda crvena.” Znan šta mi je s njon tija poručit — da se zalažen za boljševizam. Je, malo je otiša, ali isto mu fala za ovu pismicu. Baš mi je draga. A draga mi je i zvizda petokraka. Ona je Hrvatskoj obraz spasila. A to je čak i Tuđman svatija, pa je i u Ustav ubacija.
A ja bi ovde ubacija SMS proglas predsjednika hrvatske Komunističke partije za Dalmaciju, druga Ante Šentije: “Svim članovima, rukovodstvima, simpatizerima, obespravljenoj radničkoj klasi i opljačkanim građanima Hrvatske upućujem borbene komunističke pozdrave, uz napomenu da im sreću neće donijeti ni Država, ni političke stranke nego da istu mogu ostvariti isključivo stvaralačkim radom. Stoga svima, a osobito našoj omladini, želim da u dolazećoj novoj godini, počnu koristiti vlastito znanje i ukupne kreativne potencijale.”
Zaboravija je dodat: “Živija drug Kardelj!”
Zagreb
četvrtak, 22.12.
Nakon ovoga lirskoga uvoda, evo malo zagrebačke stvarnosti. U Zagreb san već tri dana. Doša san napunit baterije. Niki pametni psiholozi su zaključili da se naš mozak brani racionalizacijon. Pa biži od grube sadašnjosti i vraća se u prošlost sve do onoga momenta kad nan je bilo lipo, kad smo bili zašuškani i sritni. Tako je i mene moj mozak šeta po Zagrebu i prvo me odveja do Kotoraške. Di san iša u zadnja tri razreda osnovne škole. I onda san se sitija jednoga Banovića koji mi 45 godin nije pa na pamet. A sta je onde u Paromlinsku, iza Lisinskoga. I doma san mu odija. Bija je siromašan, a dobar za nevirovat. I duhovit. Nosija je niku crnu kožnu jaketu, a još onako visok, ma baš je bija frajer. Ko zna šta je s njin? A baš bi ga volija trefit. I proćakulat. A di su još Željko Kadić, Josip Delak, Zvonko Leto, Selanec Zoran, Olga Vujanović, Vlasta Jožinec, Zora Kopač, Oberman Mira, Netel Janja, Pavlović Marijana, Smrdelj Jasna, Mulaković Nada, Balić Mira, Zasadny Milan, Damir Bunić, Ivica Bednjanec... I moja razrednica Iva Francišković. Bila je dobra ka duša, a lipa ka pupa.
A kad san već u Zagreb, bija bi grij ne vidit se s dva Jovana. Hovanon i Kosijeron. I još kad smo seli u Vjesnikov restoran, pa kad su nan se pridružili Ante Filipović i Karlo Rosandić, e onda se odvrtija vremeplov s iljadu novinarskih imena i anegdota. Pita san Rosandića zašto su za Igora Mandića zatvorena vrata Vjesnika, a on je reka da su mu ta vrata uvik širon otvorena. Ali da je problem s vratima od blagajne. Da su tamo tri krakuna. Čudin se Mandiću. Ne bi triba inzistirat baš na pinezima. Ka da je mali gušt dobit prelaznu zastavicu. Ili značkicu. S velikin V. Ka pobjeda. I ka Vjesnik!
I baš nan je bilo lipo. Vanka je dežura prosinac, a mi smo stali u teplo i pili kuvano vino. Kosijer nas je slikava, a Hovan je govorija o nepravdi i dobroti. Sitija se Ratka Zvrka i njegove žene Anđele. O Anđeli se raspriča kao o najboljen čoviku, drugu i radniku. O njezinoj plemenitosti. Bila je dobra vila Vjesnika. Svakome pomoć, svakome učinit. A Ratko Zvrko?! Veliki književnik i novinar, a ni ulice nema! I tako se Hovan jidija na nezahvalni Zagreb, a ja san pijucka ono vruće vino i sitija se radioničke prakse koju smo svi morali imat prije maturiranja. Tu san praksu učinija u Vjesnika. Doli u podrum. U elektro radioni. Oćuh moga Duje Tomičića, mislin da mu je prezime bilo Urh, radija je u tu radionu. I onda smo mi minjali izgorene neonske cijevi po Vjesniku, vrtili se oko štekeri, žica za elektromotore, i oko onoga restorana di se jija najlipši fažol. A na praksu san odija u zoru. U oni mrkli, zimski mrak. I onda san vidija šta je radnička klasa. I od tada san cilin šucon za radničku klasu.
Teoretski, dakako.
Plećaš
petak, 23.12.
Kad san u Zagreb onda bi se sa svima tija vidit, sa svima čut, pa seden u Dubrovnika, onde uz izlog, pijen punčec, a kako se pri sve lipo dogovorin, to mi svako uru neko dođe pa se išćakulamo. Usput gledan ko prolazi pa poznatome manen ili okrenen glavu, ovisno radi li se o čoviku ili o škovaci. Danas san ima odličan rezultat. Na šest ljudi ima san samo dvi škovace. Doša je i Kosijer. Darova mi je knjigu “Šezdeset godina zagrebačke košarke”, a koju je napisa onako kako samo on zna. S ogromnon ljubavlju i s miljun podataka. I slika. Kako se u tih 60 godin prošvercalo i 15 godin moga zagrebačkoga života, to san ovu knjigu čita i lista ka najlipši album. A kad san doša do Nikole Plećaša, cili san se razgalija. Bija je car. Bija je pojam. Kad san vidija da je rođen 10.01. 1948. odma san izvadija lapiš i zapisa ti datum da mu ne zaboravin čestitat kad dođe vrime. Ali, zašto bi ja pantija. Evo, ovako ćemo: “Nikola, sritan ti rođendan, i fala ti za svaki koš, za svaki ulaz, za svaku fintu, i za svaku beštimju koju si uputija sucima.” Da spomenik!? Najveći je spomenik zaslužija. On je bija Dražen prije Dražena.
A trefija san i doktora Vulića. I ženu mu Jasnu. On je par puti pokuša ništo reć, ali je ona uvik bila brža. Je, može govorit, ali srićon nema puno tare. Svidilo mi se kad je rekla da svaka žena ima — glupoga muža, genijalnog sina i nema šta obuć. A plus toga ona ima i unuka. I onda ga je počela falit. Bilo je ono: “Ne šta je moj, ali...” Po njezinome, mali je već akademik. A kako neće, pored takve bake.
Kazna
subota, 24.12.
Jutros mi je jedna vijest u novine dala mislit. Jedan je uvatija 25 godin zatvora, jer je užga gazdu koji mu misecima nije da plaću. A malo dalje vijest da je jednome odmireno 22 godine jer je po noći sačeka niku malu, silova je i zadavija. I koja nan je poruka tih kazni? Da smo ušli u kapitalizam, i da će se posebno kažnjavat napad na kapitaliste. Naravno da je ti šta je užga čovika zaslužija drastičnu kaznu, ali njemu bi se mogle još i nać neke olakšavajuće okolnosti. Bija je izazvan. Misecima mu je kuvalo. Skočili mu živci. Bit će bija podivlja: “Pizda ti materina, ti ćeš kupovat jahte, ti ćeš se luksuzirat, a meni moje trude misecima ne plaćaš!” I onda ga je prolija benzinon i užga. Užasno, ali donekle shvatljivo.
A ovi šta je zaskočija malu, pa je silova i zadavija, njemu su našli olakšavajuće okolnosti. Koje? Da mu se diga kurac? I ukočili prsti?
Laštik
nedilja, 25.12.
Interesantno, ja ka Božić ne slavin, a cili san ritual proša. Jučer san udrija po bakalaru i fritulama. Danas svečani obid, a večeras obiteljsko druženje uz okićeni bor. E, to je sudbina nas katoličkih ateista. A kako se za Božić ne izlazi iz kuće, to san ja svoju dozu điravanja učinija jučer. I na Pjacu trefin Ćiću Ganzu. Ima dva miseca da mi je obeća dat oni balunčić na laštik. Jer san bija napisa kako san za Svetoga Duju osta bez balunčića. Evo mi ga u susret. Smije se ono po njegovu. Cili se u osmjeh pritvorija. Vadi iz žepa balunčić i govori: “Evo ti ga. Nosin ga već dva miseca. Sve da ću te vidit. Sad moš napisat da se u Split nije izgubila tradicija. Ove ti balunčiće čini Nilda Puljić, a ona ti dođe ka nika rodica od našega gradonačelnika...” Zafalija san mu. Gledan balunčić i vidin da nema laštika. A di je laštik? “Nema, puka mi je. Izvuci laštik iz mudanat.”
I mi se čudimo da nan je socijalizam propa. A kako neće kad su nas ovakvi vodili.
Pismo
prvidan, 26.12.
Piše mi jedan šta se potpisa ka škveranin: “Imam 40 godina radnog staža u škveru, i nemam prava na božićnicu, jer mi mirovina za 50 kuna prelazi dozvoljeni iznos. Susjedi mi se smiju. Oni imaju pravo na božićnicu, jer stvarno imaju malu mirovinu. Oslobođeni su i participacije u zdravstvu. Ali, nitko im ne postavlja pitanje šta imaju njemačke mirovine od 700 eura. Osjećam se ponižen što sam ostao radit u domovini.”
Koja tuga, a oko čega? Oko božićnice od 150 kuna. On se cili dišpera umisto da zazvoni susidima, da in donese bocu šampanjca, zagrli ih i reče: “Evala van bilo. Blagoslovljena van svaka lipa. Dok ste vi u tuđini crnčili bez prijatelja, bez rodbine, bez svoga jezika, bez Ajduka, mora i ribe, ja san ovde bija svoj na svome. U mome škveru. A škver, ka dobra mater, za svakoga je ima lipu rič, prikovremene sate, bolovanja, produžene godišnje, sindikalne izlete, sportske igre, rezervne materijale za brode i vikendice, spajanje praznika, a oni bolji su mogli nosit i štafetu.” I on bi sve to danas minja za jednu pišljivu božićnicu. E, dobro nas je zajebalo to kratko pamćenje.
Muzika
utorak, 27.12.
Vrtin programe i naletin na glupavi film “Marsovci napadaju”, ali u kojemu ima jedna kolosalna finta. Došli Marsovci i imaju neko ludo oružje kojemu Zemljani ne mogu ništa. Onda jedan mali kužne da in se glava doslovno rasprsne kad čuju zemaljsku muziku. Počeja san se trest od smija. Tako bi i mi mogli, ako nas ko napadne, pustit pisme ovih naših pivači. A još bi bilo bolje pustit neprijatelju snimku nastupa Nine Badrić na jučerašnjem Miljunašu. Bahata, prepotentna neznalica. Budalasto se smije i cilo vrime melje.
I ja san pizda. A šta san drugo moga očekivat od cvijeta hrvatske estrade.

Voditelj Internet odjela: Augustin Gattin
Internet podrška: Sistemi.hr
© Sva prava pridržana: SLOBODNA DALMACIJA, 1999-2007.