strana 2 od 2

REPORTAŽA - NAGIBNIM VLAKOM U ZAGREB,
PA AUTOBUSOM NATRAG U SPLIT

Nagib, nagib i samo nagib!

Kad bi sad iša rezimirat, sve bi stalo u par riči: živila ferata. Ili Ferata-Autobus 8:1. Kad se sve zbroji i oduzme moje istraživačko novinarstvo dalo bi preporuku za nagib

Najvažnija je intencija. A intencija ovoga moga uratka, članka, polureportaže, odnosno osvrta je u tome da ukaže i na alternativu. Priznajen da se ja to nisan sitija. Nego mi je rečeno: "Moga si poć alternativon, pa da ukažeš i na tu mogućnost." A ja san dopunija zamisao na način da san predložija da se alternativon uputin put gori, a da se doli vratin trenutno najpopularnijin, to jest najreklamiranijin pravcon.
E, sad, triba ovi uvod prevest — dakle, nagibnin vlakon u Zagreb, a autobuson po autoputu nazad u Split! To san učinija prošli vikend. I kad bi sad iša rezimirat, sve bi stalo u par riči: živila ferata! Ili Ferata — Autobus 8:1! A možda bi rezultat bija i drukčiji da san gori iša autobuson, a doli feraton, jer je prošli vikend navala još uvik bila put doli, pa je autobus bija krcat, a ferata poluprazna.
Nego, ajmo redon. Nagibnin san vlakon iša u subotu 10.55 za Zagreb i polazak je proteka u najboljem redu, s tin šta se kasnilo četri minute. Vlak se sastoji od dva spojena vaguna koji su spojeni tako da se ne vidi di je spoj. U svaki vagun stane cirka oko sto svita (zaboravija san pitat tačni podatak), a more bit i štagod manje. Unutra sve čisto, lipo, mirisno i komodno za sist. Od kolini do prednjega sjedala ima još najmanje dobri pedalj i još koji prst. Sve je na foto ćeliju, odnosno na nježni dodir, tako kad ideš u kondut sve se isprid tebe s lakoćon otvara, a ne ka ono pri kad si se vozija u feratu, pa si mora iščašit ruku u ramenu za otvorit vrata između dva vaguna. Nego, vratimo se kondutu. Širok, čist, prostran, s velikin vratima tako da može ulist i invalid u kolica. Unutra tekući sapun, karta na kolutove i zrcalo na grišpe. To kad se pogledamo mi stariji. A kad dođe koja mlađa, onda je mi ne vidimo jer nije pristojno zatvarat se u kondut s mladicama. Reklo bi: "Vidi onoga staroga manijaka!" Najlakše je vriđat.

Garbun i mladost

I sad, da je usporedit ovi nagibni vlak s onin feratama u koje su se vozili naši stari, lako bismo došli do zaključka da je njima u oko upadala garež od garbuna, a meni je upala u oko ova mladost šta se vozi skupa s menon. Ima ih šest u grupu, svi s onin puževin ruksacima na kosti i čin su došli, svaki je zauzeja dva mista, utira se u vriću, zavalija se i sta čitat ili kunjat. Govoru na francuski. To je sve šta znan. A odakle su, ne znan. Nisan pita. Mogu bit i naši koji prakticiraju francuski. E, kod nas ima strašno inteligentne i napredne omladine. Jedan se dogovorija s curon kad je pita one stvari da ona slobodne reče: "Da", a ako nije raspoložena da mu odgovori: "Oui."
Da bi ovi moj osvrt dobija na težini, vaja mu dat i naučno historijsku podlogu. Da znan na kompjuter ja bi sad uša na Internet, kliknija na feratu i sve bi mi se otvorilo. Onda bi odgovarajući pasus ugradija u tekst, i to bi bila jedna lipa zaokružena cjelina. A ovako san mora izvuć enciklopediju, i pod slovon F, nać željeznicu. Pa tražit, potcrtavat i prepisivat. Jeste li znali da je prvu parnu lokomotivu izmislija jedan Englez (ne da mi se prepisivat mu ime, jer su unutra neke ph—vrijednosti)? A njegova lokomotiva Rocket je postigla brzinu od 46,5 km na uru. Eto, toliko danas vozu ove naše lokomotive šta vuču spavaća kola, pa ti do Zagreba triba malo više od deset uri. Ajde, more bit da se šta prominilo, ali znan da se do pri koji misec toliko išlo do gori. A možda je to učinjeno namjerno. Ideš u devet uvečer iz Splita, i u sedan ujutro si u Zagreb. Najlipša ura. Jer da ferata potegne malo brže došla bi u Zagreb u pet uri. A šta pošten čovik ima činit u pet ujutro po Zagrebu? Poć na Dolac dat ruku onima našima iz Podstrane prikrcat salatu?
Nego, već san ja ovi nagibni vlak predstavija. Ono kad je iša na promotivnu vožnju. Bit će ima od toga godina i po. I onda san upozna Vlatku Škorić. Bila je glasnogovornica HŽ-a ili glavna za propagandu. To ne znan. Ali znan da je cili život bila vezana za feratu. Otac joj je bija feratjer, onda bi je on vodija sobon. Uvečer bi je stavija u kupe, pokrija dekicon, a ujutro bi se išli na Bačvice, odnosno na Željezničko, okupat. U dvi ure, onako mokra, trk do vlaka, i nazad s ocen u Zagreb. E, Vlatku san sreja prije koji misec i govori mi da su je makli s onoga mista. Šteta. A živila je za feratu. I baš je imala mota.

Još šest miseci

A ovoga puta san upozna Gordanu Vrdoljak. Stjuardesa nagibnog vlaka. Rekla bi moja punica: "Brza, spretena, okretna"! Plus toga ljubazna. Predstavija san se na kraj putovanja i zamolija za izjavu, a ona se sva smela. Da kaj bu ona za novine govorila. A i nije tribala govorit. Sve je rekla svojin radon. Pita san je da je li lička pruga skroz rekonstruirana, a ona mi govori da ima još posla. Jedno šest miseci. Pa da će onda vlak vozit još najmanje 45 minuti brže. Sad vozi 5,5 uri. Ajde, nije loše. Do Zagreba ćemo ić malo više od četri i po ure, a šta je najvažnije, u ovome nagibnom vlaku, niko te ne maltretira s muzikon. Ako ćeš muziku, uzajmiš slušalice za deset kuna, uključiš se u plafon i slušaš glazbu po izboru. Bija bi i ja uzeja slušalice, samo nisan zna imaju li koji kanal di se mogu čut jedino Škoro i Thomson. Uživan slušat njihove pisme. Zato jer su poučne. I stalno otkrivaju neprijatelje. Od nas četri miljuna Hrvati samo su ispravni Thomson, Škoro, Mate Bulić i još njih jedan posto koji su glasali za Pašalića, a svi mi ostali smo kurbini sinovi i izdajice. Oni su jedina mjera hrvatstva. Ma, lako bi ja za njih da in nisu otvoreni svi mediji. Nema radio stanice koja in nije otvorila vrata. I onda nas jebu i maltretiraju priko radio valova.
Evo san nesvjesno udrija povratnu kartu. Autobusnu. Jer u autobus su nas od Zagreba do Splita, po njihovon slatkon običaju, maltretirali s Narodnin radijom. Nismo se još uputili a oni s radija je sta pet minuti reklamirat niki "gel od divljeg kestena". To je za mazat vene. Mlija je mlija da bi na kraju zaključija da ako pusto to mazanje ne da rezultate, da neka onda razmislimo šta bi bilo da se nismo mazali tin gelon. Možda bi se stanje pogoršalo. I toga talenta smo mi morali slušat još pet uri. A u međuvremenu je pušta pisme. Red Thompsona, red Škore ili nečeg sličnog. Jedna je pivala: "Idemo na ples, to će biti zemljotres." Posli je dodala i urnebes. Autobus je bija krcat. Šta je i normalno. Idu ljudi na more. Bilo mi je tisno. Bili smo zbijeni. Ona odisprid je nagnila sic put mene, raskomodila se i ubila oko, a ja san je kolinima boja u kosti. Šteta šta se sic ispriječija između nas. Ipak, triba priznat da je lip pogled kroz ponistru. Autobus klizi, autoput najlipši na svitu, Lika zelena da ne može bit zelenija, a tamo negdi iza Brinja je rodno misto pisca Karakaša. Ona njegova knjiga Kino Lika, to je nešto najjače šta je kod nas napisano. Nikidan se Karakaš žali da kod nas čovik ne može uspit ako nije dio klana. A kako je on uspija, iako nije s nikin? Jednostavno. Napisa je odličnu knjigu. A one prve dvi? E, ko će sebi priznat da nisu bile dovoljno dobre. I onda su mu svi krivi.

Ko je ukra dvi ure?

A di san ja zabrazdija? U književne kritičare? To nije dobro. Puno je lipše gledat kroz ponistru i čekat Sveti Rok. Ovo mi je prvi put da iden po autoputu okad je pušten u komadu. I baš san mora zaspat kad smo prolazili kroz Malu Kapelu. Tako da van o tom tunelu ništa ne mogu reć. Ali van mogu reć da se s nama vozija jedan šta je cilo vrime naglas govorija na mobitel. Tako smo doznali da je on večer prije sidija s curon od Tarika, da je popija 15 piva i 15 rakija, da je jednome da pest, da se taksijen pribacija jutros do autobusa i da će kresnit curu čin se vrati u Zagreb, i to u stan od prijateja. Tako da nan je dotični dodatno uljepša putovanje.
Srića da je do mene sidija momak koji se zove Toni Velić, naš Splićanin na privremenom radu u Zagreb, pa mi je ono sidenje u morši mrvu olakšano. Objasnija mi je razliku između bejzbola i softbola. To van je isto, samo šta softbol igraju ženske s malo većin balunon i na manjen igralištu. S tin da softbol u nas igraju i muški. I još mi je reka da je on bija kum Kolji Koračku, da je Kolja figura ka pupa, a žena mu ka dvi. I da su na bračno putovanje u London došli baš kad su bile one eksplozije. Pa je Kolja izjavija: "Di ja dođen sve se trese."
Ono kad san se prije vozija po autoputu, ono dok smo išli oko Kapele, i od Vrpolja do Pirovca odili zaobilazno, onda san izračuna da će autobus tu zaradit uru, i da ćemo se od Splita do Zagreba vozit četri i po ure. Krivo san računa. Putovanje traje pet uri manje pet minuti. A još mi zvonu oni naslovi — Od Splita do Zagreba za tri sata! Ko mi je ukra te dvi ure? Molin poštenoga nalaznika da mi ih vrati. Znan, reć ćete da se to odnosi na osobne automobile. Je, a sa formulon 1 bi doša za uru i po. Od Splita do Zagreba ima malo više od 400 kilometri. Od Dugopolja do Lučkoga 380, plus ono od Splita do Dugopolja i od Lučkoga do Držićeve u Zagreb. To na ono vrime po autoputu dodaj još najmanje 35 minuti. I nek se na autoput staneš popišat, to će normalni čovik, u normalno auto, od Splita do Zagreba ić cirka oko četri i po ure.
A evo autobus vozi malo manje od peti uri. I više nema di uštipnit. A kad se do kraja popravi lička pruga, onda će nagibni vozit do Zagreba isto za manje od pet uri. Pa kad se sve zbroji i oduzme i kad se doda oni mukte sendvić u vlaku, oni komod, ono moć protegnit noge, poć do konduta i ono nemaltretiranje muzikon, plus ljubazno osoblje, to bi moje istraživačko novinarstvo dalo preporuku: "Nagib, nagib i samo nagib!"
Evo san se sitija da je u Egipat bija jedan general šta se zva Nagib.
A možda je ovi nagibni vlak i dobija ime po njemu. Ili možda po Selmi.

Voditelj Internet odjela: Augustin Gattin
Internet podrška: Sistemi.hr
© Sva prava pridržana: SLOBODNA DALMACIJA, 1999-2007.