strana 2 od 8

S VRHA MOSORA

ELLADA, ANTIO!

Znan da me sad ne vidi i ne čuje oni konobar šta san ga uvridija jer san tražija tursku kavu usrid Atene, ali ja ću za njega, za sve Grke, ali i za sebe reć - Ellada, antio! Grčka, doviđenja! Ne zbogon, nego baš doviđenja. Volija bi se još baren jedan put vratit u Atenu. Tamo di mi je bilo teško radit, ali lipo uživat kad san za to ima vrimena. I tamo di su rukometaši Hrvatske osvojili olimpijsko zlato!

piše Milorad BIBIĆ

Dvadeset dana u Grčkoj nisan učinija ni jednu jedinu glupost vezanu za Grčku, njene običaje, veliku povijest i tradiciju. Govorija san i govorit ću kako je Zeus Bog svih Bogova, najveći od svih besmrtnih Bogova na vječnon Olimpu. Kad bi počeli govorit o kompozitorima ja bi reka - Mikis Theodorakis! I dobija bi ovacije. Isto bi bilo kad bi govorili o pivačima i pivačicama, a ja bi reka - Melina Mercouri! Kara san se kako je najbolja pisma Djeca Pireja, kako je najbolja muzika otkad je svita i muzike - Grk Zorba! Kad bi govorili o košarci bija bi glavni jer bi reka da je najbolji Nikos Galis, čim bi spomenili balun ja bi reka da je najjača reprezentacija Grčke i njen selektor Otto kojemu prezime nije Barić. Ako bi govorili o spizi reka bi da nema do suvlakija, šta se tiče aperitiva najboji je grčki ouzo, a grčka metaxa je najbolji konjak na svitu. Nema šanse da bi reka good moorning, moje je bilo - kalimera! Good evening, ma ni slučajno! Samo - kalispera. Kad bi triba reć hvala, thank you, iz mene bi izletilo efharisto. Isto ka šta nikad nisan reka molin, please nego parakalo. Right, desno je bilo destria, left, livo aristera. Sport je bija to spor, ulaz - entrance zva san i sodos, izlaz - exit za mene je bija eksodos. Čekajte, čekajte, još malo...

DJECA PIREJA U TAKSIJU

Zna san da se vino zove krasi, ali virujte mi, nije bilo baš krasno. Ledeno je bilo poli krio, a voda, e ta voda, o njoj ću poslin - to nero! Mogu tako spomenit još puno, puno riči, sve san govorija grčki. I oduševljava domaćine Olimpijskih igara. Jedan put san u taksiju zapiva Djeca Pireja, to ponovija s dva gitarista i jednin sjajnin harmonikašen na Monastirakiju. Je, to je ona pisma šta je digla sve na noge na zatvaranju Olimpijskih igara. Još da je živa Melina Mercouri, pa da ona to zapiva... Jer, to je bila njena pisma, iz onoga nezaboravnoga filma Nikad nediljon. E, zaboravija san da se mineralna voda reče to metalika nero, laku noć - kali nihta. Sve san to govorija. Čekajte, nemojte bit nestrpljivi, brzo ću van reć di san falija, di san zafrka sve ono šta san dvadeset dana dobro činija...
Svršilo svečano zatvaranje, moran se poć pakirat, sutra, u ponediljak ujutro triban feraton za Patras, pa onda trajekton priko Igumenize, Brindisija, Barija do Ancone. Pa onda s Buljinin Semon do Splita. Dva dana navigavanja? Šta je to za ovakvoga mladića od 52 godine. Spakira san se, ništa nisan kupija šta ne more stat u jednu kesu od škovaca, onu ne baš puno veliku, a kad san se spakira - ima baren jedna borša viška! Kako to? Sigurno ja ne znan pakirat ka šta mi to čini žena. Iden još jedan put i - opet ništa! Ponoć je, ma iden ja vanka, neću ni spavat, ujutro se moran dignit u pet uri, iden prije partence još na jedan suvlaki. Doša san u restoran, sve naručujen po grčki, konobar gušta. A ja guštan šta on gušta. Sve je ka i u ovih dvadeset dana. Nema šanse da falijen. Sve san izija, popija, još bi tija kavu. Zoven konobara, molin ga kavu, oću espreso, govori mi da je ugasija aparat, da su već dvi ure... E, a onda ja, u zadnju minutu prije nego šta san iša ća, učinit jednu jedinu, ali najveću moguću grešku koja se u Ateni može učinit. Reka san konobaru: "Ako nemate espreso, tija bi - tursku kavu!"

DRAGI GRCI, OPROSTITE!

Majko moja kako me je pogleda... S oproštenjen - popizdija je! Zacaklile su mu se oči gore nego ruskon rukometnon vrataru Andreju Lavrovu uoči svečanosti proglašenja pobjednika kad se, ajde bit ću umjeren, "malo puno ulija". Moj konobar koji mi se dvadeset dana smija, zafrkava, sad je "skočija na zadnje noge", počeja se trest, mavat rukama, drmat glavon, tuć nogama u pod. Reka je kroz zube: "Ne, ne, ne, ne... Ne turska kava! Mi imao grčku kavu. Grčku, grčku, grčku, grčku! Da ste mi rekli bilo koju zemlju, ali Tursku, nemojte mi je spominjat ..." Došlo mi je da me nema, da se sakrijen, da nestanen... Dvadeset dana mu govorin kako san iz Splita, da su iz Splita i Dino Rađa, Toni Kukoč, Aljoša Asanović, Goran Ivanišević, Mario Ančić, Blanka Vlašić, Dragan Matutinović, da je iz Splita i evropski prvak Jugoplastika... Sve je to moj konobar zna, uvik bi s menon priča o sportu, mislili smo poslin te večere popit jednu za veliko prijateljstvo, i onda ga ja uvridin kako ga niko za vrime Olimpijade nije uvridija. Ja mu usrid Atene naručin - tursku kavu! Popizdija je, skroz popizdija... Nestalo je onog njegovog osmjeha, zajebancije, sad je ka čuvar logora reka: "Evo grčka kava!" Da mi nije za dišpet stavija unutra ricinus, za četri-pet uri moran na put... Popija san, reka kako je grčka kava jedno čudo (ista je ka ona šta je u Splitu zovemo turska). Ma kakvi! Opet nešto pokušavan, govorin kako je zatvaranje Olimpijade bilo čudo (a nisan na njemu ni bija!), a on - želite li račun! Je, oću, naplatite. Donija je račun, tija san mu ostavit malo manće, ka i svaki put, ali ovi put nije tija. Reka san mu fala, efharisto, još san mu reka laku noć - kali nihta. Ništa nije odgovorija, strašno se najidija na mene. A ja san mora poć ća... Tako san sa samo četri riči - Tija bi tursku kavu - sve zafrka. Je, falija san, puno san falija, dragi Grci oprostite mi...

STOLITAR I KVARAT VODE

Onda san se vraća u svoj otel Candia, vidija trojicu slovenskih novinara, zvali su me na ouzo. Jasno da san sija, počeli smo govorit o piću, ja san in sve reka: jadna je ovo Olimpijada kad san popija puno, puno više vode nego vina! Vito Divac iz Dela se počeja smijat, mislija je da ga zafrkajen, a onda san mu iznija svoj račun. Vidija san da prvu nedilju dana puno, strašno puno, pijen vodu. Svi je u Atenu piju. Svi. U butigama, u restoranima, u autobusu, metrou, piju je šoferi, čistači ulica, lipotice koje šetaju s golin pupkon... Piju je sportaši, novinari, piju je gospoda u VIP ložama. A jadne maratonke na plus 40 u ladu pogotovo. Još ih i zalivaju ton vodon. Pije je i publika na utakmicama. I policjoti. Ma, svi piju tu vodu u plastičnim bocama od po litre. Zapantija san ime te vode, zove se - Vikos.
Kako san vidija da san je prvu nedilju dana puno popija, iša san drugih osan dana brojit koliko popijen tih boca vode od po litre. I, kad je tukla ponoć u nedilju nakon zatvaranja Olimpijade, sve san zbrojija i doša do broja - 99. Da san zna da san popija 99, popija bi baren još jednu. Pa da bude stotka. I sad evo računa... Tih 99 boca od po litre za osan dana, znači svaki dan 12,375 boca od po litre. To je prosjek. Puta dvadeset dana koliko san bija u Ateni - to je 247,5 boca od po litre. Ili - 123,75 litara! Zaokružit ću na 124 litre vode. Ili po našu - stolitar i kvarat vode. Sram me je reć da san toliko popija, još me je više sram priznat da za to vrime nisam popija - ni deseti dil vina. Onda nije čudo šta san u Ateni smršavija, kad san uliva u sebe takvu bevandu. Deseti dil vina, sve ostalo voda. Ajme, majko!

ZAŠTITNI ZNAK - GRK ZORBA!

Pantin ću Atenu po toj vodi Vikos, jedan put san vidija i jedno piće, ka limunada ili narančada, koje se zove - Punica! Je, tako piše na boci. Punica. Ala dobro li je to - punica za osvježenje! Pantin ću Atenu po još jednoj stvari. Po onome genijalcu Mikisu Theodorakisu i onoj njegovoj muzici - Grk Zorba! To je bija zaštitni znak Olimpijade, tribali ste samo vidit šta je to bilo kad bi se sa razglasa čuja Grk Zorba. Sve bi poludilo. Šoferi, hostese, novinari, publika, sportaši, čak i suci. Na muziku Grka Zorbe plesali su naši zlatni rukometaši, argentinski košarkaši, američki sprinteri... i mađarski vaterpolisti. Nisan in baš vidija korake u bazenu, ali su vrtili rukama u ritmu Grka Zorbe. Čin bi se čuli prvi taktovi svi bi počeli pljeskat, sve bi se diglo na noge. Čudo je ti Mikis Theodorakis, njegov Grk Zorba je još veće čudo...
Jesan li još šta zaboravija. Aha, oni pupak. Lipo je u Splitu vidit kad mlada cura ima onu tisnu majicu, puno kraću nego je normalno, tako da joj se vidi pupak. Neka mladoga svita, ima pravo pokazivat sve šta je lipo. Tako su i ženske iz moje generacije počele u sedmon-osmon razredu nosit mini suknje i vešte, pa je zvalo roditeljski sastanak da upozore oca ili mater kako se to ćer nosi... A radi golog pupka oca ili mater ne zovu u školu. Ja san svjedok da je to tako... E, ali ovde u Ateni goli pupak pokazuju i one šta imaju komad droba. Priliva in se priko rebatinki, ali one uredno nose kratke majice, neka se vidi pupak... Iako se on koji put ne vidi od onoga "gornjega kata" tripa, sala... Ima bit da je u Grkinja goli pupak u modi, pa neka imaju drob ka noseće ženske...

OPET U ATENU

Evo, valja poć nabit, baš tako - nabit, svu robu da stane u one dvi borše u koje je stala kad san iša u Atenu. Cilo vrime san jedva čeka ovi trenutak kad ću poć put Splita. Pa makar zna da ću navigavat dva dana. A sad mi je grop u grlu. Puno puti san u ove dvi nedilje zažalija šta san doša na Olimpijadu, pogotovo kad bi se satra po četri-pet uri na dan u autobusu metrou, taksiju, a sad mi je žaj šta je Olimpijada gotova. Vridilo bi se baren još jedan put u životu vratit u Atenu. Pa obać sva ona mista di san sad u priši bija. Akropola, Monastiraki, Omonia, Sintagma... Svi oni restorani, one uličice krcate svita, bilo podne ili ponoć. Sva ona ludnica u prometu, grčka galama, karanje...
Znan da me sad ne vidi i ne čuje oni konobar šta san ga uvridija jer san tražija tursku kavu usrid Atene, ali ja ću za njega, za sve Grke, ali i za sebe reć - Ellada, antio! Grčka, doviđenja! Ne zbogon, nego baš doviđenja. Volija bi se još baren jedan put vratit u Atenu. Tamo di mi je bilo teško radit, ali lipo uživat kad san za to ima vrimena. I tamo di su rukometaši Hrvatske osvojili olimpijsko zlato!.

Voditelj Internet odjela: Augustin Gattin
Internet podrška: Sistemi.hr
© Sva prava pridržana: SLOBODNA DALMACIJA, 1999-2007.