strana 4 od 6

ŠTA OLIMPIJADA UČINI OD ČOVIKA
AKO TE POŠALJU U OLIMPIJADU, POŠALJI TI NJIH U DVI

REUTERS IZAZIVA PAVIĆEV EPH

To je prva izmišljena vijest na ovim Igrama. Stvar je toliko ozbiljna da su se svi prestali smijat. A to znači da su Igre bez granica došle u fazu tupila. Zato je zabilježena i prva pojava izbjeglica u povijesti Igara. To na primjer uopće nije izmišljeno, bacite oko

piše Mario GARBER

Sigurno nitko ne razumi kakva je to kombinacija da Slobodna Dalmacija na Olimpijske igre šalje Mosora i mene. Jer na olimpijade se uvijek išlo s nekakvom političkom pozadinom.
Čim prođu Igre bit će mi u deveti misec 35 godina od prvoga studentskoga člančića u Sportskim novostima, a do ove olimpijade bio sam samo na jednoj, u Barceloni. Ne vjerujem da me tamo poslalo politički jer me kao urednika u gradskoj rubrici 1992. za prvu hrvatsku olimpijadu odredio glavni urednik Joško Kulušić.

PIDŽAMA

A na ove Igre uz blagoslov glavnog urenika Dražena Gudića posla sam sam sebe. Slobodna Dalmacija je dobila dva mjesta po ključu i koga drugog bi iz sportske mogao poslat nego Milorada Bibića, kojemu će to bit prva olimpijada a čim ova svrši uputit će se pomalo na onu drugu u Peking.
Kad sam mu to lani reka mislija je da ga zajebajen. Jer se zna da on ne leti već godinama, smeta mu i vlastita visina a kamo li šta gore. Međutim, lani sam bio na predolimpijskoj regati u Ateni i vidio kako su jedriličari došli brodom preko Ancone i Patrasa.
I onda smo se proporcionalno recipročno podilili, on pješadija dolazi morem i prati kopno, košarku, rukomet, tenis, a ja mornarica letim avionom, ali tamo pratim more, jedrenje, veslanje, vaterpolo... Međutim, Grci su nas svojom urnebes-olimpijadom tako zamantali da još jedva pratimo i jedan drugoga.
Je da smo došli svaki sa svoje strane ali ćemo se vratit sto posto skupa. Vezat će nas u jednu veliku pidžamu. I to će bit definitivna potvrda da je ova naša olimpijska pustolovina jedan veliki politički promašaj. Na kraju će me još i smijenit jer - da koga to ja vodim na jednu ipak olimpijadu. Šta nije bilo dosta poslat sebe. Nego još i Njega.
Grubo je počelo čim smo stigli. Pripremio sam teren usred Atene na Monastirakiju još lani. U Barjaktarisa. Buzuki, harmonika, suvlaki, sve kako ide... A Mosor je već u taksiju s taksistom počea pivat Djecu Pireja. Taksista nas je zapamtija i svratija nas tražit sutra u hotel. Gotovo...
I onda smo rekli da dok traju olimpijske igre treba obustavit sve, primirje, korizma, apstinencija, totalna prohibicija. A to ne može drukčije završit nego s pidžamom. Tko to može izdržat ostavit se svega. Osim novinarstva. Umisto obratno.

REUTERS

U nedjelju ujutro pokazujem mu što sam otkrio u grčkim novinama, sebe na sliku Reutersa usred najvećeg skandala dosad na olimpijadi.
Bulji i on zabezeknut, ma zamisli kako se to namisti. Zna sam da će povjerovat, nismo bili skupa cila dva dana, a u hotelu smo soba do sobe. Zašto se ne bi ja naša di i svi novinari. I slikalo me. Da smo bar bili skupa. Pred početak Igara zove Dražen Čvorović da zove glavni Dražen Gudić neka se slikamo skupa za dobro najavit priloge.
A kako ćemo se skupit. Jedan je iša pokrit ovo, a drugi ono i sad nam triba avion za sastat se i slikat, a Mosor ne leti. Da možemo li se slikat? Je, možemo, baš to. I zamisli, onda dolazi slika Reutersa koji nas je uspio uvatit u objektiv. Zaustavite Reuters! Dolaze Bibić i Garber. Smrza bi se i Pavićev EPH. Koji lipi nered.
Prvi udarni val nereda ipak jenjava. Dopizdi ljudima i nered. Pa se sami dovedu u red. Igre otvorilo, sve drugo zatvorilo. Tri dana je trajao blagdan. Čak su i autobusi počeli brže vozit i prolazit, a ne moraš ih više čekat jer kroz natjecanja idu svako 20 minuta. Bravo! Grad je prohodan. Pametna Atena evakuirala se zbog Igara. Eto, u povijesti prve Olimpijske izbjeglice.
Di neće svit poludit ako živi tamo di je olimpijada. Čim sam izaša iz aviona mora san ugazit nogom na stopu di piše "olympic family". I pratim to, pratim, da me ne strpa u ivica i marica, tražim "exit" i ukaže se u daljini "parče plavog neba" a onda odjedanput ka u Krešimirovu u Split. Sredina naprid. Ma kakvi. Sve stalo.
Šta je sad, tko zna koliko ću ovde ostat. Mogu ovako proć cile Igre. Kad ono jednome na vrhu ogromne grupe iz Francuske ispalo nešto. I kako se svi moraju držat skupa, tako jednome ispalo, a stalo njih dvistapedeset, nabilo se u vrata i sad triba zvat vatrogasce.

METRO

Dokopa si se autobusa. Odlično, dvi trake su za "olympic family". A jedna za sve ostale. Kako su svi utekli iz te ludnice, onda je u jednu traku za sve ostale ka na pistu. Voze sto na sat, nema gužve. A mi ih gledamo puževim korakom jer je cila zemaljska kugla sletila na aerodrom. Osim Mosora.
A sutradan. Vozin se taksijem i stali smo u traku za sve ostale. Ni makac. Znojni taksista gleda sa strane dvi prazne trake ka da su dvi najlipše noge na svitu koje se "vazda negdje sastaju". A ne smi ih ni taknit. Odma će ti se (priko te dvi prohodne trake) stvorit policija. Koje dvi lipe trake. I uvik tako čovik stvori nešto lipo, a nikakve koristi.
I tako sam malo pomalo otkrija metro. Zna san ja da postoji i vozija san se s njim. Ali tko smi napustit cili taj nacrtani labirint od stopa i autobusa za "olympic family". I metro je ka bog. Ali, kratka mu je tunja i di iša da iša posli zadnje stanice triba nadožuntat još i taksi. Bože V. Žigo bi reka da su to metro i taksi u kompi.

LAPTOP

I tako sam iša na Glifadu di je blizu jedrenje. Mora bit da je neko u osiguranju dovea u neku sumnjivu vezu mene i Mosora jer jučer sam i ja skoro zaglavio na policijskoj kontroli, ali poučen Njegovim primjerom nekako san se provuka. Na ulazu u jedriličarski kompleks tražilo mi je da izvadim sve iz borše. Šta je sad? A parilo je da se sve smirilo.
Vadi sve iz borše. Pa posebno laptop. Policajac se malo maka da ne eksplodira laptop. A šta sam ja kriv šta na akreditaciji (a i inače) parin Bin Laden. Onda mi je reka da upalin laptop. I sakrija se iza zida. Prvi čas san i ja sta. A šta ako sad laptop opali ka iz laptopa. Zašto? Jebe me se zašto. A jebe se i laptopu. Opali i ode u iljadu komada. Ko zna je li možda laptop dresirani samoubojica. Ka šta i je, ali me ubija polako, a da to i ne znam. E, ali policajac zna, osjeća.
I sad, lako šta sam mu izvadija laptop, pretrpija psihičku štetu zbog traume i mogućega infarkta, nego kad sam ga upalija, on mi ne viruje. Da nisam. Jer je sunce i na ekranu se ništa ne vidi. On se ljuti. E, a šta misliš kako je meni. Isti takvi ekran iman i na mobitel.
Štufalo ga je pa je diga ruke od mene i reka da ga pogasim. Lako je reć. Kako ćeš ga pogasit kad na ekranu ne vidim di ću s mišom. Otiša san malo sa strane u sjenu ne bi li ga lakše pogasija. Odmah su dva krenila zamnom. Šta imaš ti ić u sjenu.
I tako. Da je ovo na moje misto bija Mosor, izrešetalo bi ga na mistu pa bi mora pisat ekskluzivni tekst pod naslovom "Nećete virovat, ljudi, ubili su me!". Mosor je umra od smija kad sam mu reka da mu se najbolje potpisat sa Antun Masle ispod teksta di ga je skoro uhapsilo. A ko zna bi li se smijat Masle. Moga bi nam ga Pavić strovalit za glavnoga.

KOLPO MORTO

Eto šta olimpijada učini od čovika. Bolje ga je poslat u nešto drugo. Aj ti lipo u dvi olimpijade. U olimpijadu materinu. U subotu sam sa sto kili laptopa i žica otiša lipo na veslanje. Tamo su mislili da to nosim da me vitar ne odnese. Pita me Nikica Vukašin da šta će mi laptop kad novine sutra ne izlaze.
A ja zaboravio. Nisam mu to mogao još i priznat nego sam izmislija neki razlog, a poslije regate se vratio u hotel na drugu stranu zemaljske kugle s laptopom ka sa "kolpo morton". Evo, vidi ti laptopa, ne da ti ni mislit, odma je sam ispravija da nije nego "corpo morto". Debil.
Sad vam je jasno da će zauvijek ostat nerazjašnjena misteriozna fotka Reutersa, jučer objavljena u Slobodnoj Dalmaciji, na kojoj sam snimljen iz tlocrta, a imam alibi da sam se baš u to vrijeme uredno prijavio na doping kontrolu kod Barjaktarisa.

Voditelj Internet odjela: Augustin Gattin
Internet podrška: Sistemi.hr
© Sva prava pridržana: SLOBODNA DALMACIJA, 1999-2007.