14. i 15. 8. 2004.


	novosti teme dana ekonomija sport kultura mozaik crna kronika

	dalmacija split županija zadar šibenik dubrovnik bih

	forum sd magazin pomet feljton kolumne osmrtnice zadnje vijesti

	impresum kretanje brodova

	kontakt linkovi arhiv e-mail adresar




	strana 1 od 2

U SPLITU JE PREDSTAVLJENA BIOGRAFIJA MILJENKA SMOJE
KOJU JE NAPISAO IVICA IVANIŠEVIĆ - DONOSIMO TEKST BORE DEŽULOVIĆA
O SMOJI I ĆIĆE SENJANOVIĆA O IVANIŠEVIĆU
I NJEGOVOJ KNJIZI, OBA PROČITANA NA PROMOCIJI

Stari kralj lavova

Takav je bio Miljenko Smoje: nije pristajao prestajati. Ni kad je bilo gotovo, ni kad je iz kutije zaista na kraju izvukao onaj kobni španjulet, onaj koji Lepa nije vidjela. Nije pristao prestati, nije prestao pisati. I dalje je njegov tekst bio prvi u desku - “zato, dico, da jemate jedan članak i kad umren”

Piše Boris DEŽULOVIĆ

Znam točan datum kad sam upoznao Miljenka Smoju. Bio je dan poslije petka, 13. — dakle petak, 14. Pamtim datum, 14. veljače 1992., jer je bio njegov rođendan. Točno, eto, na šezdeset deveti rođendan splitske novinarske legende s bocom crnoga vina pokucao sam na vrata njegova doma na Dražancu.
Toga jutra, naime, s drugom legendom Slobodne Dalmacije, glavnim urednikom Joškom Kulušićem, dogovorio sam intervju sa Smojom. Nisam, međutim, došao samo da mu čestitam rođendan. Htio sam čuti zašto ga nema. Zašto u vrijeme “bombi, rašpi i livorvera” nema glasa od velikog kroničara svih dotadašnjih bombi, rašpi i livorvera Veloga mista. Zašto nije bilo Smojina teksta na dan kad je Jugoslavenska ratna mornarica granatirala njegov Veli Varoš, Olimp njegove težačko-ribarske mitologije, i kad su projektili s topovnjače JNA prelijetali Šantov dvor i padali na kamene krovove i kamenite kalete.
Smoje je bogami u Feralu oživio spektakularno kao njegov Načelnik kad je ono u “Malome mistu” uskrsnuo pred zaprepaštenim Velečasnim Priznajem, došao sam na taj intervju nabrijan ka pivac. S jedne strane stola ja, dugokosi mulac s jajima do poda, netom s vukovarskog ratišta, napeti mladi lav s pune tri godine reporterskog iskustva, a nasuprot meni stari kralj lavova sa niti četrdeset pet godina novinarskog staža, napukli novinarski totem koji šuti u vrijeme kad se šutjeti ne smije.
Moj je pravedni gnjev, međutim, kopnio zajedno s onom bocom vina. I dok je došla do dna, osjećao sam se posramljeno. Preda mnom nije bio kralj lavova koji je podvio rep kad su nagrnule hijene, nego umorni, razočarani stari lav kojemu su svi okrenuli leđa kad je odbio, kao i oni, i sam postati hijenom.
“Nisan se pripa, čega se ima bojat čovik od sedandeset godin? U ovin godinama čovik se familijarizira sa smrću, smrt mu dođe ka prijatejica”, govorio je hrapavim glasom. “Ne znan zašto ne pišen. Kad je došlo do ovega, mene je zateklo, najedanput nika praznina, šupljina, izgubljenost.”
Bio je tada Miljenko Smoje svoja vlastita ruševina, na kraju puta koji su obilježila dva rata. Pregazilo ga je vrijeme, to je točno, ali ne ni njegovih četrdeset pet godina novinarstva, ni sedamdeset godina života. Pregazila ga je samo ona posljednja. Pregazilo ga je to kratko vrijeme u kojemu su mu najbolji prijatelji digli pozdrav, a isti se oni mali ljudi, koje je ispisivao najtoplijim rečenicama cjelokupnog našeg novinarstva, premetnuli u opake zviri što zovu na telefon i prijete metkom.
Tražio je da mu govorim o Vukovaru, volio je taj grad i nije mogao razumjeti moju priču. “Kad sve ovo završi”, rekao mi je na kraju intervjua, “rado bi otiša vidit Vukovar. Ti mi je grad bija ka nika tajna jubav i često san, jako često iša u Vukovar. Vukovar i Mostar su mi nikako bila dva najdraža grada bez mora. A nećedu valjda sad i Mostar, a?”
Tri, četiri mjeseca kasnije Mostar je bio potpuno sravnjen i spaljen. U lutanju mrtvim gradom sreo sam jednog predratnog igrača Veleža, koji me pitao što je sa Smojom, je li živ. “Kad san ga zadnji put vidija”, odgovorio sam, “nije bija”.
Istini za volju, kad smo Predrag, Viktor i ja godinu dana kasnije napustili okupiranu Slobodnu Dalmaciju i odlučili krenuti u avanturu s Feralom, kad smo u Mirovoj trattoriji stali praviti crnu listu budućih suradnika i novinara, i kad smo u Feralov impressum želja na prvo mjesto upisali Miljenka Smoju, pitanje “je li on uopće živ?” nije bilo posve glupo.
A ako doista i nije bio, Smoje je bogami u Feralu oživio spektakularno kao njegov Načelnik kad je ono u “Malome mistu” uskrsnuo pred zaprepaštenim Velečasnim. Ne samo da je s oduševljenošću onoga mladoga pivca s početka priče odmah pristao pisati za nas, nego je — neka se i to zna — prvi tekst u slavnoj povijesti Feral Tribunea napisao upravo Miljenko Smoje. Prvi nastavak svoga obnovljenog i nikad boljeg “Dnevnika jednog penzionera” napisao je tako gotovo mjesec dana prije nego će izaći prvi broj Ferala!
Taj je tempo kasnije držao svakoga tjedna: sutradan nakon što bi izašao novi Feral, on je već predavao tekst za sljedeći broj. Kad smo ga jednom prilikom pitali zašto tekst predaje tako rano, odnija đava i prišu, odgovorio je: “Zato, dico, da jemate jedan članak i kad umren.”
U ljeto 1995. godine došao sam u Supetar, da u njegovu bungalovu kraj mora napravimo još jedan intervju. Ovaj put umjesto boce vina bila je bogami cijela demižana, a ni ja nisam došao nabrijan kao tri godine ranije. Da se ne zajebavamo, nisam ni tada došao raditi lagani ljetni intervju. Vijesti iz bolnice nisu bile dobre i htio sam sa Smojom napraviti veliki biografski, ispovjedni novinski razgovor.
Da, bio je to njegov oproštajni intervju: ja sam to znao, Lepa je to znala, i on je to znao. Znao je to iako do kraja nije vjerovao, rekavši mi da je na razgovor pristao samo zato što u hladu podalje bungalova može zajedno sa mnom krišom pušiti i piti, bez da mu Lepa grinta, sakriva španjulete i dolijeva vodu u vino.
“Ubit će te taj cigaret!” viknula bi Lepa kad bi nas, kao dva pučkoškolca iza škole, uhvatila kako zavjerenički dimimo. “Koji će me ubit, jel ovaj?” odgovorio bi Smoje pokazujući zapaljenu cigaretu, nakon čega bi je bacio i zapalio drugu. “Fala šta si me upozorila”, doviknuo bi i okrenuo se prema meni: “Jesi vidija — šta bi ja bez Nje?”
Takav je bio Miljenko Smoje: nije pristajao prestajati. Ni kad je bilo gotovo, ni kad je iz kutije zaista na kraju izvukao onaj kobni španjulet, onaj kojega Lepa nije vidjela. Nije pristao prestati, nije prestao pisati. I dalje je njegov tekst bio prvi u desku — “zato, dico, da jemate jedan članak i kad umren.”
I kao u svim tužnim pričama, tako je i bilo: 22. listopada 1995. godine, dan nakon što je izašao Feral, Miljenko Smoje je O Hajduku, komarčama i novinama - godinama: Miljenko Smoje s Joškom Frančeskijem, 1983. na Pjaci već predao novi nastavak svog “Dnevnika”. Tri dana kasnije je umro, ispraćen poljupcem svoje Lepe.
Toliko puta ispričana legenda o tome kako je posljednja riječ koju je napisao upravo glagol “pisat”, baš kao ona zadnja Meštrova, s kojom završava “Velo misto” — “Kara mi se i karat ću se!” — nije samo lako provjerljivo istinita. Sažet je u tome jednome infinitivu cijeli život velikoga pisca, valjda jedinog na svijetu kojemu je redovna dnevnička kolumna izašla u istom broju novina u kojemu i njegov nekrolog.
Jednom prilikom Miljenko Smoje je izjavio da ne zna na koju će ga stranu sveti Petar razvrstati, ali da bi ipak više volio u pakao. Na kraju našega posljednjeg razgovora pitao sam ga je li to istina.
“Je, tamo ima puno više interesantnoga svita za sest, popit, učinit reportažu oli intervju, i ako je sveti Petar dobar urednik, tamo će me i poslat”, odgovorio je Smoje. “Šta ću ja u raju? Bojin se da ja tamo nikoga ne znan.”
Stoga danas, na trajektu koji na Smojinoj liniji Split-Supetar stoji simbolično usidren u Splitu, jer — čujem već glas odozgo — “ako ne mogu ja, nećete bogami ni vi”, a još simboličnije privezani za Gat svetoga Petra, mi tome portiru nebeske redakcije šaljemo apel: “Sveti Petre, nije važno u koji krug ćete ga stavit, samo mu dajte neki lipi bungalov i makinjetu. I evo Van Lepa poručuje da mu ne date puno pušit. I da mu dikod ulijete malo vode u vino. Jebiga, nije u raju.”

Poljubija san očalinka

Ivica se, na nagovor Feđe i Lepe, uvatija pisat Smojinu biografiju. Kad je bija gotov, da mi je da pročitan rukopis. Pročita san tekst na dušak, i kad smo se trefili, govori on: “Šta ti se čini?”, a ja san mu samo uzeja desnu ruku i poljubija je

Piše Ćićo SENJANOVIĆ

Meni je Ivica Ivanišević puno drag. A drag mi je zato šta je osta svoj. U ovi divlji, surovi, žestoki grad, di se sve mirilo s onin ko će bit brži na vatalo, boji na balun, jači na šake, ko će se uspet na više stablo, ko će boje gušterici odrizat rep i maški užgat kosti, u oni i onakvi Split, Ivica Ivanišević se drža libri, ploč, muzičke omladine i lože u teatar. Naučija je sve o stripu, o književnosti, o filmu. S onin očalima na nos i s onon glavicon vječnog dječaka, nastavija je vozit iston stazon, pripuštajući u svoj svit samo ono šta je bila prava vridnost, prava umjetnost i prava lipota. Parilo mi se da ne bacila puno za Split, za ovo naše lokalno, jer je davno sve to prerasta, činilo mi se da je isključivo okrenut onoj svjetskoj, onoj evropskoj umjetnosti i da kroz svoje filtere ne pušta ništa šta nema, kako bi se lipo izrazija oni Smojin slikar iz Veloga mista, “svjetski rafinman”.
Da san ga zna kad san bija mali, kad san na balun lomija noge leva-leva, a moga san ga znat, jer se on rodija na pedeset metri od babine mi kuće na Lučac, dakle, da se on nije u odnosu na mene zakasnija rodit petnajst godin, siguran san da ja toga maloga, blidoga očalinka, nikad ne bi ni pogleda. A kad san se počeja vrtit oko Slobodne, a naročito kad smo skupa radili u Ferala, gleda san bit šta više blizu njega. Imponira mi je svojin znanjen, svojon lucidnošću, svojin brzin refleksima i zajebantskin komentarima.
Danas oko šest uri san bija u Žrnovnicu, pokuca san Smoji na grob, a on me pita: “A oće li mi bit Ona na promociju?” I onda se Ivica, na nagovor Feđe i Lepe, uvatija pisat Smojinu biografiju. Kad je bija gotov, da mi je da pročitan rukopis. Pročita san tekst na dušak, i kad smo se trefili, govori on: “Šta ti se čini?”, a ja san mu samo uzeja desnu ruku i poljubija je.
I s tin san van sve reka. Baš me briga je li to napisano stilski i književski čisto, je li to lektografski i leksikografski besprijekorno, je li historijski relevantno i gramatikalno purifikantno, ja san gušta šta je neko seja, kopa po arhivima, razgovara, istraživa, čita i bižigava, i zaokružija Smojin život. Ivica je ovde potega misto svih nas. Nas koji smo Smoji bili možda bliži, koji smo sa Smojon proveli više vrimena od Ivice, ali nismo imali ni tu upornost, ni znanje, ni pamet da izbacimo ovakvi libar.
A kad se spremala ova promocija, Ivica se ono po njegovu, ka dobri duh, dolibija do mene, a onda onin kičenin, zajebantskin govorom reka: “Mislim da bi uvaženi gospodin mogao reći koju na promociji knjige o Smoji. Predlažem da gospodin započne tako da je prošetao do Smojinog groba, pokucao na isti, te zamolio Smoju da se zajedno zapute na promociju.”
Ja san samo kimnija glavon. I, eto, danas oko šest uri san bija u Žrnovnicu, pokuca san Smoji na grob, i evo kako je teka ti razgovor:
— Ko je?
— Ja san, barba Smoje. Paško.
— Šta je novega?
— Evo je večeras u devet uri promocija vašega života na SEM-ov brod. Tojest knjiga o vama. Napisa je oni mali očalinko. Ivanišević.
— Je li mali Đinđerica?
— Je. Mater mu je Vidjak. Nikako ne smite reć Viđak. To je u Vidjakovih svetogrđe. Ajde, obucite postole, idemo!
— A oće mi bit Ona na promociju?
— Oće.
— Je li sto posto?
— Petsto posto.
— E, onda ne iden. Jušto san naša svoj mir. Samo bi mi još ona falila.