strana 1 od 5

Mare nostrum

Jadrolinija i ja

Miro KUČIĆ

Prvo čega se sićan, a vezano je uz Jadroliniju, dogodilo se tamo nigdi sredinon prošloga vika. Ima san pet godin i s ocon san putova iz Rike u Split. Brod se zva Dalmacija i bija je jedan od tri ča su držali brzu prugu uzduž Jadrana. Druga su dva nosila ime Proleterka i Partizanka. Ka da su izresli iz ovega prvega, barenko po imenu. Na Paškin rebrima uvatila nas je strašna bura. U ono vrime u proleterskoj državi bile su tri klase na brodima Jadrolinije, a svi smo bili isti. Sad je jedna klasa, ali mi nismo isti. Treća je klasa bila u provu. Skalinama se spuštalo dole u mračni salon u kojemu se nije moglo naručit ni za popit ni za pojist. Otac me vodija za ruku na kuvertu.
Strašno je vajalo, a more je bacalo priko prove sve do gornje kuverte. Gori na palubi slive i zdesne strane zahodi. Onda je vitar otvorija vrata od konduta, a unutra sidi švora. Vitar jon je odnija velo sa glave, a ona bidna blida ka smrt drži se rukan za zide, za vrata da je ne odnese. Onda se slap mora sa kuverte vratija nazad i smočija je sirotu od glave do pete. To je prvo čega se sićan u životu.
Resta san s Jadrolinijon, živija š njon, a i umrit ču š njon. Ona je ostala zadnje šta u ovoj zemji ima kontinuitet. Nema čovika na škojima i u primorju koji nije ronja na Jadroliniju, ali nema nijanke jednoga kojemu ni priresla za srce. Smetalo me kad su se prodale telekomunikacije, straj me ča će bit ako prodaju HEP oli Hrvatske vode, ali ne daj bože da se proda Jadrolinija. Znan da nikad nije dovoljan broj pruga, ali odma bi potpisa da sve na škojima funkcionira ka Jadrolinija, od školstva do zdravstva. Puno se toga prominilo od vrimena parnih brodova. Bilo je i velikih skokova i zastoja i padova, ali uvik se išlo naprid. Vida, Hercegnovi, Kotor, Šipan, Cavtat. Ni bilo mora ni nevrimena koje ih je moglo zaustavit. Prova oštra ka britva, a doli salon, konobari, bile tavaje. Nigdi na svitu ni bilo bolje pašte ala bolonjeze ili teleći sa dva jaja odma u šest uri ujutro. Onda su došli pisnici. Sve velikani poezije, Racin, Šantić, Vuk, Cankar, Nazor, Njegoš. A brodi lipi ka cukarin. Prvi espresso aparati u Dalmaciji bili su na brodima Jadrolinije. Posli su došli gradovi Maribor, Novi Sad, Osijek, a onda tri najlipša broda na Mediteranu - Jadran, Jedinstvo, Jugoslavija.
Puno godina posli izaša san na ponistru svoje sobe na 20 katu Hiltona u Torontu, kad doli u portu uza mul vezan jedan od njih, ne znan koji. Grubo je kad brod umre, kad potone ili kad ga iskidaju u rezalištu, ali kad ga pritvoriš u kockarnicu uz rivu, to je ka da čovika staviš u invalidska kolica. Posli su došli mali gradovi ka Karlovac i Valjevo, a onda malo veći. Zva se je Trebinje. Skoro je potonija na prvoj vožnji za Komižu u nevrimenu. Kad se iskrca u Komiži, jedan je stari čovik reka: Trebinje-Trebinje kad me vidiš jebi me. Bila je i posebna Jadrolinijina pruga za sardine koja je obilazila sve tvornice od Lastova do Lošinja, a bilo ih je uzduž Jadrana 29. Danas bi ove tri preostale obaša u par uri.
A onda je doša zakon o supstituciji nerentabilnih brodskih pruga. Ti je zakon prominija i sudbinu Jadrolinije i otoka. Sve se prominilo. Sistem jedan otok, jedna luka, jedan trajekt u potpunosti je prominija život na škoju, a policentrični razvoj priko Rike, Zadra i Splita ustoličija ka jedini oblik funkcioniranja života na škojima. Nestale su međuotočke veze, nima više međuotočkih brakova, a putovanje iz Ublija u Komižu ravno je putu od San Francisca do Splita. Zato triba ostvarit još dvi bitne stvari. Razdilit putnički od teretnoga saobraćaja i rasteretit porte baren po danu i uvest ća je moguće više međuotočkih brzih veza. Triba u našin škverima opet počet gradit velike putničke brode i stavit ih da držu linije sa Italijon. Uvik smo se takmičili š njima u tome. Oni držidu svoje najboje brode na linijama za hrvatske porte. Triba počet opet gradit. Niko to ne zna boje od nas. I onda najboji brod neka vozi za Anconu. Neka vididu kojega susida imaju.
Ovoga san se lita puno puti vozija na Korčulu, Vis, Ugljan, Brač... sa trajektima Jadrolinije. Nikad se nije manje čekalo na ukrcaj. U portima veći red nego u iljadu Anconi. Mladići u portu držidu čvrsto sve u svojin rukan. Nema više nereda, svađe, galame. A ovi na trajektima radidu ka beštije 24 ure na dan. Može pizdit svak šta oće, i monopol i ovo i ono, ali Jadrolinija je jedna od naših najbojih firmi i neka tako i ostane. Ne mora baš sve bit privatno.

Voditelj Internet odjela: Augustin Gattin
Internet podrška: Sistemi.hr
© Sva prava pridržana: SLOBODNA DALMACIJA, 1999-2007.